Из књиге Норвешка прича Љиљане Малетин Војводић. Уводни текст ауторке.
Рај сам увек замишљао као некакву библиотеку. Horhe Luis Borhes
Норвешка прича је прича о Хипербореји. И једној земљи. О њеним фјордовима, шумама, језерима и људима који живе у њој. О земљи о којој можемо говорити на различите начине. Но, има ли искренијег од оног када литература сведочи о њој? Мој први сусрет са Норвешком се догодио захваљујући једној књизи - Писмима из Норвешке Исидоре Секулић, штампаној далеке 1914. године. Након тога су моји норвешки сабеседници постали Кнут Хамсун, Сигрид Ундсет (Sigri Unset), Хенрик Ибсен, Јустејн Гордер, Ерленд Лу, Пер Петешун, Кирсти Блом, Даг Сулстаг, Јан Висе, Лаш Свенсен… Упоредо са норвешким писцима, заволела сам Мункову Игру живота и Девојку на плажи, као и норвешке филмове (Reprise, Осло, 31. август, Инсомниа, Елинг, Прохујало са женом, Девојка са поморанџама, Фаворит, Ловци на главе, Скоро човек…) и музику (Едварда Грига, Кингс ов конвиниенс/Kings of Konvinience, Ројксоп/Royksop). А захваљујућиХенрику Ипсену и 43. Битефу и представи Писац, позоришне трупе Јоа Стремгрена, и норвешки театар. Када сам коначно отпутовала у ову нордијску земљу, најпре сам посетила Осло. Шетала сам улицама града, ослушкујући музику речи, гестове и мимику случајних пролазника. Упијала мирисе и укусе. Заинтригирана свакодневним животом и савременом уметношћу, сликарством Бјарнеа Мелгрода (Bjarne Melgraad), фотографијама Руна Јахансена и Борда Лекена, једнако као и Мунковим Фризом животау музеју названим његовим именом (Munchmuseet). Потом сам, истом оном пругом којом је Исидора Секулић путовала од Осла до Тромсеа, стигла до Бергена, у којем и дан-данас постоје ”топле и мале дрвене куће које изгледају сасвим као оне лепе и лепо намештене кућице за лутке у које ниједна лутка не може да уђе. Мајушне, пуне ситних собица, са уским левкастим степеницама…” У некадашњој ханзеатској луци су се, како је Исидора писала, родили ”песници Холберг и Велхавн и професор Дал, музичар Григ и песник Вергеланд су пореклом Бергенци, а Уле Бул, Ибсн и Бјернстерн, ако не први пут, а они су се други пут родили у Бергену, јер су ту осетили и развили свој уметнички дар и позив.” Из Бергена, у којем је Хенрик Ипсен започео каријеру као управник позоришта, су и Амалија Скрам, Ројксоп, Кингс ов конвиниенс. На Бергеншком универзитету филозофију предаје Лаш Свенсен, познати норвешки есејиста, аутор Филозофије досадеи Филозофије страха. У Норвешкој сам научила да се хвала каже так (takk), да се ја пише јег а чита јај, да се име Ибсеново код нас погрешно пише и изговара јер, требало би да се пише Ибсен и изговара Ипсен а не Ибзен како је уобичајено. Да се фјорд изговара фјур, а Осло као Ушлу и Услу јер Норвежани и данас употребљавају књижевни језик - bokmèl и новонорвешки - nynorsk тако да ”не постоји стандардни већ само престижни изговор”. Статистике казују да су норвешке зараде међу најбољим у Европи и да одавно већ Норвешка није сиромашна земља насељена људима суоченим са неприступачним леденим планинама и хладним морима. На срећу, ови, иначе веома стрпљиви и на први поглед уздржани људи, остали су једноставни и скромни. Упркос социјалном раслојавању и свим проблемима које доноси глобализација, Норвежани се и даље труде да очувају принцип социјалне једнакости и традиционалне облике живљења. Не размећу се новцем нити празним речима. Поштују човека и природу. Обожавају планинарење и нордијско скијање а недељно поподне проводе у планинским брвнарама, међу шумама и језерима у којима се скривају тролови и патуљци којима су населили своје бајке. ”У нордијској природи има толико лепота да човек обамре од умора хотећи све у око да унесе и у душу да прими.” У норвешким кућама се и даље много чита, у њиховим домовима привилеговано место још увек заузимају полице с књигама. У читавој земљи постоји развијена библиотечка мрежа чији се фондови редовно попуњавају не само актуелним публикацијама, већ и музиком и филмовима. Уз то, библиотеке су инспиративни простори у које свакодневно пристиже различита домаћа и интернационална штампа, а будући да их држава доживљава као ”стециште сусрета различитих култура”, сем литературе на норвешком језику у њима се могу пронаћи и књиге на језицима имиграната. Захваљујући културној политици са идејом ”култура за све”, откупом књига за библиотеке и научне установе, као и уметничких дела за јавне институције, држава омогућава приступачност културе различитим слојевима друштва. Норвешка књижевност се може похвалити са три Нобеловца: 1903. године награђен је Бјернсон/Бјеншон (Bjørnstjerne Bjørnson), 1920. Кнут Хамсун, осам година касније Сигрид Ундсет/ Sigri Unset. Но мада је Хамсун интернационално најпризнатији норвешки писац (између осталих, његово дело су ценили Хауптман, Ман, Хемингвеј, Сингер…) када спомињу своје класике, Норвежани радије говоре о Ундсетовој и Бјернсону не заборављајући, како је то Мирко Ковач приметио, Хамсуново ”погрешно скретање у магли повијести којим је учинио да се јавност годинама много више бавила безвриједним (његовим) памфлетићима у славу једног ниткова него његовим величанственим делом.” Јасно је да је Хамсун велики писац, да су Глад и Пан антологијска дела, да писац није учествовао у злочинима и да је прича о прожимању идеологије и уметности архетипска, али је и чињеница да Норвежани имају развијено културно-историјско сећање, као и да настоје да одрже веру у честитост појединца и у његову хуманост. Међу потомцима Тора и Одина сам се заиста осећала ”као код куће”. Да ли због норвешке уздржаности и обзира којима сам и сама научена? Због одсуства театралности и разметљивости? Или због меланхолије северних глечера? Музике ћутања? Због свега тога сам се са Севера вратила с носталгијом. Коју само жеђ за норвешким писцима може да излечи. Боравећи у земљи древних викинга, разуђене обале, фјордова величанствених у својој монструозности и још нестварнијих ледника и моћних шума, у земљи дрвених кућа и древних прича о троловима, патуљцима, вилама и вештицама, зажелела сам да своје искуство поделим са другима. Да о тој земљи проговорим речима писаца и објективом фото-апарата којим сам покушавала да зауставим ”изгубљено време”. Љиљана Малетин Војводић
Ауторске фотографије Љиљане Малетин Војводић снимљене у Норвешкој 2012. године. Циклус фотографија Норге, 2012.